Dnevnik jednog psa
Prva nedelja: Danas punim nedelju dana. Kako je lepo biti deo ovog Sveta...
Prvi mesec: Majka se odlično stara o meni. Zaista je majka za primer...
Dva meseca: Danas su me odvojili od majke. Ona je bila veoma uznemirena zbog toga i ispratila me je tužnim pogledom. Nadam se da će moja nova ljudska porodica brinuti o meni toliko dobro kao ona.
Četiri meseca: Odrastao sam veoma brzo i sve mi privlači pažnju.U mojoj kući žive i mala deca koja su mi kao mlađa braća. Često se igramo, oni mene vuku za rep a ja ih u igri povremeno malo gricnem.
Pet meseci: Danas su vikali na mene. Gazdarica je ljuta pošto sam se ispiškio u kući ali mi nikad nisu rekli gde bi trebalo to da radim. Sada spavam u hodniku . To mi se nimalo ne dopada.
Osam meseci: Ja sam jedan veoma srećan pas! Imam toplinu doma, i osećam se veoma sigurno i zaštićeno...Mislim da me moja ljudska porodica zaista voli. Celo dvorište je moje pa ja često prevaziđem sebe kopajući zemlju kao što su to radili moji preci da bi sakrili hranu. Moji i ne pokušavaju da me nauče novim stvarima pa je verovatno ovo što radim sasvim u redu.
Dvanaest meseci: Danas punim godinu dana. Odrastao sam pas. Međutim moji vlasnici kažu da sam porastao više nego što su oni očekivali. Kako li su samo ponosni na mene!
Trinaest meseci: Danas su me vezali. Skoro da nisam mogao ni da se mrdnem, na sunce kada mi je hladno ili u hlad kada je vrućina. Kažu da će da me posmatraju i da sam nezahvalan. Ništa ne razumem.
Petnaest meseci: Sve se promenilo... Drže me zaključanog na terasici. Jako sam usamljen. Moja porodica me više ne želi. Ponekad čak zaborave da sam žedan ili gladan. Kada pada kiša, nemam ni krov nad glavom.
Šesnaest meseci: Danas su me sklonili sa terase. Bio sam siguran da su mi sve oprostili da sam skakao od sreće. Rep mi radi kao navijen. Štaviše, mislio sam da me vode u šetnju!!! Krenuli smo u pravcu autoputa kada su odjednom zaustavili auto, otvorili vrata i izašli napolje. Bio sam srećan misleći da ćemo ceo dan provesti u prirodi. Ne shvatam zašto su naglo zatvorili vrata i otišli. Stanite!!! Lajao sam! Bili su me zaboravili...Trčao sam za automobilom iz sve snage. Moja tuga je rasla kako sam ostajao bez daha a oni ubrzavali...Na kraju sam shvatio šta se desilo... Napustili su me.
Sedamnaest meseci: Uzalud tražim put kući, sâm i napušten. Lutajući tako, naišao sam i na neke dobre ljude koji su se sažalili na mene i dali mi nešto hrane. Očima im pokazujem zahvalnost iz dubine duše. Nadam se da će me usvojiti, bio bih poslušan kao nikada do tada!!! Nažalost oni samo sležu ramenima i kažu nešto kao - jadan mali, verovatno se izgubio...`
Osamnaest meseci: Pre neki dan sam prolazio pored škole i video mnoštvo dece nalik mojoj braći iz porodice. Prišao sam im bliže a jedna grupica je počela da me gađa kamenjem, glasno se smejući. Takmičili su se ko će me preciznije pogoditi. Jedan kamen me je pogodio pravo u oko i od tada više ne vidim na njega.
Devetnaest meseci: Neverovatno! Kada sam lepše izgledao, ljudi bi se i sažalili na mene. Sada sam veoma slab i izgledam užasno. Izgubio sam jedno oko i ljudi me teraju kada pokušam da se odmorim u njihovoj blizini.
Dvadeset meseci: Jedva se krećem. Danas su me kola udarila kada sam pokušao da pređem ulicu. Bio sam na pešačkom prelazu. Nikada neću zaboraviti zadovoljan izraz lica vozača koji me udario. Bolje da me na mestu ubio. Ovako mi je samo slomio zadnje noge! Bol je neizdrživ! Noge me ne drže. Jedva sam se dovukao do trave pored puta. Deset dana sam bio na suncu, kiši i hladnoći bez imalo vode i hrane. Nisam više u stanju da se pomerim. Sve me mnogo boli. Nalazim se na veoma vlažnom mestu i čini mi se da i dlaka počinje da mi opada. Neki prolaznici se prave da me ne vide, dok drugi govore jedni drugima da ne prilaze.
Skoro da sam bez svesti ali sam nekom unutrašnjom snagom uspeo da otvorim oči. Njen topli glas me probudio. "Jadna mala kuco, kako su te to ostavili". Sa njom je bio i jedan čovek u belom koji me pogledao izbliza i rekao: "Žao mi je, ali ne možemo ga spasiti. Najbolje da mu skratimo muke". Devojka je pristala dok su joj suze išle niz lice. Uspeo sam nekako da pomerim rep, pogledam je i zahvalim joj se što mi je pomogla da konačno pronađem mir.
U momentu dok sam osećao sitni ubod igle, pre nego što sam pao u večni san, pomislih:- Zašto sam se uopšte rodio kada me niko nije želeo?
Home 
